Када чујемо да неко говори о вршњачком насиљу , обично помислимо да је то нешто што се догађа неком другом, да тога има само у филмовима или да су наша деца сувише мала и да нема потребе бринути о томе.

Научна истраживања показују да је агресивност део људске природе али да у великој мери од начина васпитања зависи да ли ће се она развити. Већ у првој години живота деца показују назнаке агресивног понашања – када му друго дете узме омиљену играчку или неки други предмет, спремно је да се за њу“ бори“ штипањем , ударањем, гребањем. То се дешава због тога што деца од годину – две још увек немају развијену способност саосећења, емпатију, и још увек не могу речима да искажу своја осећања. Међутим деца узраста од 3 године су способна да процене како се неко осећа због њиховог понашања. Шта све може да доведе до агресивног понашања на тако раном узрасту? На првом месту породица и односи унутар ње – свађе и развод родитеља, живот са једним родитељем, недовољна укљученост оца у живот детата, претерано гледање телевизије и сл. Агресивно понашање такође може бити последица емотивног стања детета, ако је усамљено, ако се осећа одбаченим и има страхове.

Васпитне методе родитеља које подразумевају викање на дете, ударање, претње, етикетирање, понижавање представљају „ зелено светло“ детету да је такав вид понашања легитиман. Дете временом преузима тај модел понашања од родитеља, најважнијих личности у његовом животу. Оно што такође може наудити детету јесте и васпитање које не намеће никакве границе у понашању. Атмосфера у којој је „све дозвољено“ детету, када оно нема осећај да његово понашање може код родитеља да изазове негативну реакцију тј казну, доводи до тога да дете такав начин понашања доживи као пожељан. Савремени начин живота, у коме су родитељи презаузети својим пословима, доводи до тога да деца већи део времена проводе уз телевизију и мобилни телафон. Садржаји које гледају могу да представљају прави извор агресије, зато је важно да родитељи контролишу и ограничавају садржаје које деца гледају, као и време које ће провести испред екрана.

Неоспорно је да родитељи морају да науче да препознају насилно понашање код деце и предузму све мере како се оно не би понављало. У томе им подршку могу пружити васпитачи, чији посао у првом реду подразумева васпитно деловање, у овом контексту то значи упознавање са ненасилним начинима комуникације, развијање и неговање емпатије, заједништва, пријатељства, уважавања и других вредности у међуљудским односима.

И као родитељи, морамо да радимо на развијањусоцијалних и емоционалних вештина код деце као и на усвајањуконструктивних начина решавања проблема. На тај начин моћи ћемо да створимо окружење у коме ће се деца осећати сигурно, безбедно и заштићено.

                                                                       Стручна педагошко – психолошка служба

                                                                                   ПУ „Лане“ Алексинац

Улога родитеља у васпитању деце мењала се у складу са уверењима која постоје у одређеној култури. Тако смо се у нашој патријархалној породици сусретали са мајком која је блага и подржавајућа и оцем који је строг и правичан. И док је мајка та чија је љубав према детету безусловна, очеву љубав треба придобити понашајући се на начин који ће испунити његова очекивања. Брига о деци била је искључиво „женска“ ствар а очеви су су били „ауторитарни васпитачи“ задужени да децу подуче правилима понашања и моралним вредностима.

У савременом друштву, улога оца је и даље оптерећена патријархалним предрасудама. Слаба мотивисаност појединих очева да се баве децом заснована је на предрасудама да је детету потребна мајчина љубав, а да они ступају на сцену онда када дете довољно одрасте и када му је потребан отац који ће га водити кроз живот. Овакво сагледавање и разумевање улоге оца у одгајању детета има низ негативних последица и то најчешће оних који се тичу формирања идентитета: деци недостаје сигурност, поремећено је стицање зрелости, дете је често повучено и склоно антисоцијалном понашању. Са друге стране, укљученост оца у васпитање детета доприноси његовом правилном интелектуалном, социјалном и емоционалном развоју. Време које отац проведе у игри и забави са дететом доприноси развоју блискости међу њима, подржава психолошку и емоционалну добробит детета. Заједничко бављење кућним пословима такође доприноси развијању осећаја одговорности и сопствене вредности што се даље повезује са већим самопоуздањем и приватним и професионалним постигнућима. За правилан развој детета важно је да оба родитеља буду равноправни учесници у васпитању. Не смемо заборавити да су родитељи узори и први и најважнији васпитачи своје деце. Начин на који се родитељи понашају према другим људима, како проводе слободно време, како се носе са изазовима и тешкоћама, стресним ситуацијама, радосним догађајима су путокази којима се деца руководе на свом путу одрастања. Деца која одрастају у породичној атмосфери у којој отац показује љубав и поштовање према мајци, која су сведоци приврженом односу између њих највероватније ће се тако опходити према својим супружницима у будућности. Насупрот томе деца која одрастају у атмосфери насиља, злостављања, која су сведоци свакодневних свађа између родитеља, највероватније ће, такав начин понашања прихватити као нормалан и практиковати га у будућности.

Улога оца у васпитању детета је протеклих година била предмет многих истраживања а закључак је исти: очеви су, исто као мајке, неопходни за правилан развој детета. Оба родитеља су подједнако важна у васпитавању детета. Родитељство представља с једне стране велику одговорност, али с друге стране и неописиво задовољство које подједнако деле оба родитеља.

Аутор текста - педагог приправник Александра Ганић, уз подршку стручних сарадника ПУ „Лане“

Текст састављен на основу литературе: Вредносне оријентације и васпитни стил родитеља. Матејевић, М.(2007).Филозофски факултет, Ниш и Породична педагогија. Грандић, Р. (1997), Нови Сад

Уређење дворишта и простора у вртићу-деца, родитељи и васпитачи мешовите групе(при Академији васпитачко- медицинских струковних студија)

Деца су показала интересовање за што чешћи боравак и игре на ливади (у дворишту објекта Академије).Раније су постојале неке справе од природног материјала, али су временом иструлеле, тако да је од свега остала само љуљашка и клацкалица.

Проналазили смо начине и стварали услове заједно са децом, која су била иницијатори, да дају своје виђење простора. Представљали су га конструисањем, цртежом, идејом . . . За сваку идеју питали смо: „Како то да направимо?“, „Где да нађемо материјал?“, „ Ко то може да направи?“

Родитељи су препознали потребе деце, као и сопствене могућности. Свако је дао свој допринос. Неки од родитеља су учествовали кроз пружање савета, неки су практично реализовали идеје и то заједно са децом.

Родитељи истражују, предлажу, у породичној атмосфери разговарају са децом која сугеришу шта би волела да се у дворишту вртића нађе.

Деца су се договарала и своје идеје дала путем цртежа.Тако је настала и мапа пројекта,тј.дечија жеља у вези изгледа дворишта.

На основу цртежа дошли смо до идеје како искористити „старе гуме“ у нашем дворишту,а на који начин палете. Акција уређења дворишта као истраживачко - игровног је почела!

Двориште уз одличну сарадњу и одазив родитеља полако добијао нови изглед. Водили смо рачуна да простор буде прилагођен за неометано кретање и подстицајан за различите активности у игри деце.

Гуме ће обезбедити мини тунеле, место за седење, наслон, ограду, за провлачење, прескакање, ходање . . . а палете за симболичку игру, одмор . . .Мајстори из наше Установе дали су свој допринос.

Са родитељима и породицама деце креирали смо отворен и партнерски однос. Квалитет сарадње достигао је виши ниво оног тренутка када су родитељи почели да иницирају дешавања, а не само да прихватају предлоге.

Уз помоћ родитеља сазнали смо за многе ресурсе које ћемо у будуће истраживати и користити са родитељима и породицама деце.

Прича о пројекту Један мали паук - презентација