Када чујемо да неко говори о вршњачком насиљу , обично помислимо да је то нешто што се догађа неком другом, да тога има само у филмовима или да су наша деца сувише мала и да нема потребе бринути о томе.

Научна истраживања показују да је агресивност део људске природе али да у великој мери од начина васпитања зависи да ли ће се она развити. Већ у првој години живота деца показују назнаке агресивног понашања – када му друго дете узме омиљену играчку или неки други предмет, спремно је да се за њу“ бори“ штипањем , ударањем, гребањем. То се дешава због тога што деца од годину – две још увек немају развијену способност саосећења, емпатију, и још увек не могу речима да искажу своја осећања. Међутим деца узраста од 3 године су способна да процене како се неко осећа због њиховог понашања. Шта све може да доведе до агресивног понашања на тако раном узрасту? На првом месту породица и односи унутар ње – свађе и развод родитеља, живот са једним родитељем, недовољна укљученост оца у живот детата, претерано гледање телевизије и сл. Агресивно понашање такође може бити последица емотивног стања детета, ако је усамљено, ако се осећа одбаченим и има страхове.

Васпитне методе родитеља које подразумевају викање на дете, ударање, претње, етикетирање, понижавање представљају „ зелено светло“ детету да је такав вид понашања легитиман. Дете временом преузима тај модел понашања од родитеља, најважнијих личности у његовом животу. Оно што такође може наудити детету јесте и васпитање које не намеће никакве границе у понашању. Атмосфера у којој је „све дозвољено“ детету, када оно нема осећај да његово понашање може код родитеља да изазове негативну реакцију тј казну, доводи до тога да дете такав начин понашања доживи као пожељан. Савремени начин живота, у коме су родитељи презаузети својим пословима, доводи до тога да деца већи део времена проводе уз телевизију и мобилни телафон. Садржаји које гледају могу да представљају прави извор агресије, зато је важно да родитељи контролишу и ограничавају садржаје које деца гледају, као и време које ће провести испред екрана.

Неоспорно је да родитељи морају да науче да препознају насилно понашање код деце и предузму све мере како се оно не би понављало. У томе им подршку могу пружити васпитачи, чији посао у првом реду подразумева васпитно деловање, у овом контексту то значи упознавање са ненасилним начинима комуникације, развијање и неговање емпатије, заједништва, пријатељства, уважавања и других вредности у међуљудским односима.

И као родитељи, морамо да радимо на развијањусоцијалних и емоционалних вештина код деце као и на усвајањуконструктивних начина решавања проблема. На тај начин моћи ћемо да створимо окружење у коме ће се деца осећати сигурно, безбедно и заштићено.

                                                                       Стручна педагошко – психолошка служба

                                                                                   ПУ „Лане“ Алексинац