Педагошко - психолошка служба

ПОЗДРАВНА РЕЧ

У склопу предшколске установе „Лане“ у Алексинцу ради педагошко психолошка служба. Ову службу чине педагог Мирјана Видојковић и психолог Валентина Петровић.

Основни задатакнаше службе јесте обављање стручних послова на унапређивању васпитно – образовног рада у предшколској установи.

Области рада у којима је највеће ангажовање стручних сарадника су: Планирање и програмирање васпитно-образовног рада; Праћење и вредновање васпитно-образовног рада; Рад са васпитачима; Рад са децом; Рад са родитељима, односно, старатељима; Рад са директором, стручним сарадницима, педагошким асистентом и пратиоцем детета; Рад у стручним органима и тимовима; Сарадања са надлежним установама, организацијама, удружењима и јединицом локалне самоуправе; Вођење документације, припрема за рад и стручно усавршавање.

Један од веома важних сегмената нашег рада је сарадња са породицом. У области сарадње са породицом бавимо се разноврсним активностима као што су организација и учествовање на родитељским састанцима, трибинама, радионицама са стручним темама, као и проналажење одговарајућих начина за укључивање родитеља у рад вртића. Помажемо родитељима да усвоје знања и вештине од значаја за успешно васпитавање деце, упознајемо их са важећим законима, конвенцијама, протоколима у Установи, и другим документима од значаја за правилан развој деце. Такође водимо индивидуалне саветодавне разговоре са родитељима. Уколико Ваше дете има било каквих развојно васпитних проблема, стручна служба је ту за Вас.

Важне су нам информације о деци које добијамо од родитеља како бисмо рад у вртићу прилагодили сваком детету. Самим тим тежимо да учинимо детету боравак у вртићу лепшим. Због тога негујемо отворену, искрену и љубазну комуникацију са родитељима  чије су сугестије и предлози увек добродошли.

Желимо да путем сајта Установе успоставимо још виши степен сарадње са породицом и омогућимо заинтересованим родитељима да долазе до различитих информација које они сматрају важним и да повећавају своја знања и вештине сазнајући више о темама везаним за развој и васпитање. У наредном периоду потрудићемо се да утврдимо које теме највише занимају родитеље, а до тада обрадићемо неколико тема по нашем избору за које се показало, кроз саветодавни рад, да су у жижи интересовања родитеља.

 

 

Како разумети љубоморно дете?

 

Дефиниција љубоморе

 

 

 

            Љубомора је врста страха који субјекат осећа када процењује да постоји опасност да особа коју он воли, заволи неког трећег. Њена позитивна функција је у томе што мотивише особу на акцију којом ће сачувати љубав вољене особе. Нема љубоморе без љубави. Да би се неко плашио да ће изгубити љубав вољене особе, прво је мора волети (Миливојевић, 2003). „Љубомора је сложена емоција у оквиру које се налазе следеће емоције: страх, бол, срџба, сажаљење према самом себи, потиштеност, забринутост“ (Тешењи, 2014: 78). Љубомора је подједнако сачињена од мржње и љубави, страха и агресије. Већ сам израз којим се означава ово осећање састоји се од две речи, љубав и мора, што најбоље илуструје психички несклад у коме се налази љубоморан човек (Стефановић-Буквић, 1968). Љубомора израста из посесивности. Љубомора је реакција која прати повређен его: „Ја нисам први, нисам омиљен. Стављен сам у подређен положај.“ Код љубоморе увек постоји страх од губитка (Нил, 1960).

 

Тумачење појаве љубоморног детета

 

            „Дете постаје љубоморно када осети да је мање вољено, или да је у било чему запостављено у односу према браћи или другој деци“ (Јовановић, 1995:45). Потпуно зрела одрасла особа схвата да љубав није попут чоколадног колача, она није дељива на све мање и мање парчиће који би се разделили другима. Неко ко воли нас може волети друге а да се љубав према нама тада не угаси и не спласне. На сопствено изненађење родитељи схвате ову истину када открију да воле своје друго дете исто онолико колико и прво, а чак имају и осећај да прво дете никада раније нису толико волели. Не чудите се онда када дете осети јаку љубомору, јер његови обожавани родитељи дају љубав и другој својој деци, мада га уверавају да свако од њих неограничено много воле. Прворођено дете неизбежно доживљава већу љубомору него остала деца јер оно примећује да му се родитељска љубав одузима и да се даје новорођеном брату или сестри. Друго дете, као и сва наредна деца, има огромну предност у односу на прво, јер нема искуство да су родитељи искључиво њега волели. Зато, сва друга деца, осим најстаријег, већ од самог рођења имају мудрост коју најстарије дете уз велике напоре тек мора да постигне: да мене неограничено може волети неко ко неограничено воли и неког другог (Марковић и сар., 2009). С обзиром да дете не уме да се стави у позицију родитеља, односно да схвати да родитељ њега подједнако воли као и његовог млађег брата или сестру, оно на тај начин испољава своју егоцентричност. Када се каже да је дете егоцентрично, не мисли се на његову свесну жељу да се постави у центар свега што се дешава, како се често лаички мисли. Егоцентризам подразумева немогућност разликовања унутрашњег, субјективног доживљаја од оног што је објективно спољашње. Зато дете није у стању да изналази праве узроке одређеног збивања, већ уместо њих, својим сопственим потребама (психолошким мотивима) тумачи сва своја опажања. Пут од егоцентричне до зреле љубави сигурно је веома тежак, пут који човек често не успева сасвим да пређе. Зрела љубав не сме да се гради на темељима мржње и страха да се вољена особа не изгуби.

 

            Због претходно наведених одлика малог детета, дете на узрасту од око три, четири године није довољно зрело да прихвати новог члана породице. Са пет година оно је већ зрелије да прихвати новорођенче јер оно тада схвата да постоје и друга деца која су на неки начин слична њему и то сазнање га чак и радује. То значи да са осталом децом може заједно да се игра и такмичи. Такмичарски дух је битна одлика односа детета према вршњацима у том узрасту. Мала деца су сувише немоћна и, према томе, не изазивају ривалска осећања.

 

            Дете је у првим годинама живота било лишено могућности избора. Па и више од тога. Чак није ни знало да постоји избор. Тако је било у ситуацији да се плаши губитка једне особе и морало је да воли, јер му је потребна, и да мрзи, јер се због ње осећало заплашено.

 

            Узрок љубоморе може да буде и то што је дете било запостављено у породици. То је дете према коме су још од малих ногу изражавали сумњу и неповереље у његове способности, заплашено је у првим школским данима, јер је унапред уверено у свој неуспех. Оно не очекује да ће бити прихваћено и да ће на било који начин моћи да равноправно учествује у активностима са осталом децом. Запостављено дете још одавно користи љубомору као свој једини однос према другој деци, јер верује да су она боља, способнија, паметнија од њега и да зато имају много више разлога да за себе освоје сву љубав и наклоност одраслих (Стефановић-Буквић, 1968).

 

            Старијем детету је важно да је цењено. Уколико се дете осећа независно, уколико му није потребно да стално тражи одобравање родитеља, онда ће детиња љубомора на принову у породици бити мања него кад би оно било неслободно, везано уз мајчине скуте, па зато никада сасвим независно и самостално (Нил, 1960)

 

            С обзиром да су родитељи оптерећени свакодневним проблемима које са собом носи новорођенче, управо сада имају јако мало времена за своју старију децу. Уз то иде и грижа савест многих родитеља због недостатка времена и нежељеног запошљавања старије деце. Зато се нпр. старијем детету дозвољава да спава са родитељима, дозвољавају му се ствари које су до сада биле табу, мази се, и тако он брзо учи да манипулише грижом савести родитеља. Новорођенче се ипак несвесно доживљава као оптерећење. Као узрок гриже савести родитељи беби не приписују претерано позитивно значење. Ако се са постојећом децом родитељи опходе пажљиво као са новорођенчетом, ако су на рођење детета сви припремљени, онда ће ново дете бити извор радости и право богатство за све.

 

           

 

                                                           Текст приредила приправница - педагог Миљана Нисић

 

                                                                                  Уз подршку стручне службе